RIBOLOV - RIBA

Vrsta riba ravničarskih reka

Šaran

Poreklom je iz Kazahstana, područja između Crnog i Kaspijskog mora. Odatle je prenet u slatke vode Evrope, Severne Amerike, Azije. Dobro se prilagodio gde god je intodukovan i to široko rasprostranjenje koje danas ima izdvaja ga u odnosu na druge ribe. Mresti se grupno, jedna ženka sa 3 mužjaka i to u periodu od kraja aprila do avgusta. Naraste preko 1 m i 27 kg. Polnu zrelost dostiže od 2-4 godine. Ima veliki privredno i sportsko-ribolovni značaj. Šaran živi u mirnim i toplijim vodama i može da dostigne dužinu od jednog metra i masu i preko 20 kg. Ima izduženo, oblo telo i krupnu glavu na kojoj su usta okružena sa četiri izraštaja u vidu brkova. Može se obrazovati i izraštaj u obliku cevi kojom šaran usisava hranu se faunom dna, biljkama, a odrasli i manjom ribom. Ima par grudnih i par trbušnih peraja i jedno podrepno, repno i leđno koje počinje oštrom žbicom. Leđna strana tela je različito obojena u zavisnosti od staništa na kome živi, dok je trbušna uglavnom svetlija.
Šaran je najznačajnija riba ravničarskih reka kako sa sportskog, tako i sa privrednog aspekta. Od svih riba najčešće se nalazi na našim trpezama - ribnjački šaran – golać. Ribnjački šaran je selekcionisan da ima što veći prirast uz obilje hrane. Profil divljaka menja se između 3,5 do 4,5, telo mu prikrivaju velike krljušti, od gore je braon, sa strane zlatno žut, a stomak mu je svetlo žute boje. Profil ribnjačkog šarana je 2 do 2,5 kg.


Som

Som je jedna od najvećih slatkovodnih riba.Som se dosta razlikuje od riba klasične forme, trup mu je ovalan, sa velikom i spljoštenom glavom na kojoj je tri para brkova od kojih je gornjovilični par dug do vrha grudnih peraja, ostali su dosta manji. Ima sitne oči, velika usta, a donja vilica mu je nešto duža od gornje, i obe su načičkane mnoštvom sitnih zuba. Telo mu je bez krljušt i veoma sluzava. Podrepno peraje dugačko, a repno je zaobljeno, leđno peraje je malo i bez tvrdih žilica. Leđa soma su modrocrna, bokovi su tamnosmeđi ili tamnozelenkasti i mramorirani, a trbuh sivkastobeličaste boje sa crvenkastim prelivima.
Som naseljava gotovo sve vode Evrope. Voli mirne ili sporotekuće, muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je, mada mu glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice, patke i guske koje se nađu na vodi ili u vodi gde živi. Uglavnom lovi noću, ali i danju ako ima priliku. Zabeleženo je da je u reci Odri ulovljen som dugačak 5 metara a težak 400 kilograma. Som u Srbiji obitava u Dunavu i gotovo svim njegovim pritokama, a ima ga i u zatvorenim tipovima vode. Prosečna veličina soma u Srbiji je jedan metar i težina 10 kilograma, a love se i nešto veći primerci, tako da je 1958. godine u Dunavu kod Apatina ulovljen som težak 208 kilograma na stari alaski način.


Karaš

Karaš vodi poreklo iz reka koje se ulivaju u Severno more, Baltičko more i Crno more, kao i one koje se ulivaju u Atlantski okean, pa sve do reke Lene. Živi uglavnom u mirnim, jako zatravljenim ravničarskim vodama sa muljevitim dnom, dok je relativno redak u rekama. Njegova izuzetna izdržljivost omogućava mu da živi i u onim vodama u kojima druge ribe ne mogu. Na primer, moguće ga je naći i u bazenima koji se u toku zime skoro potpuno lede, a u toku leta zbog male količine vode, postaju izuzetno tople skoro bez imalo kiseonika u vodi. U zavisnosti od uslova života, karaš ima veliku varijabilnost građe. Prosečno poraste od 15 do 30 cm, a dostiže i do 50 cm i težinu od 2,7 kg. U vodama sa malo hrane kao i u malim vodama dešava se da se prenamnože pa se tu mogu naći duguljasta zakržljala jata čiji pojedinci teško premašuju 300 g. Ove karakteristike nisu nasledne i zavise samo od uslova. Kada dođu bolja vremena, potomci zakržljalih jedinki postaju brzorastući primerci okruglog tela. U vodama sa dosta hrane, a posebno u onima u kojim ima dosta grabljivica, mogu se naći ogromni primerci karaša, ali su oni izuzetno retki.
Karaš ima nešto izduženije telo nego zlatni karaš. Leđa su tamno siva, bokovi srebrnasti, a ponekad sa zelenim ili metalnim prelivima, katkad i žutim. Peraja su žućkasta ili siva. Usta mala bez brčića. Zajedničko im je visoko, sa strana spoljšteno telo pokriveno krupnim i čvrsto usađenim krljuštima. Leđna peraja je veoma duge osnove (14-21 žbica), a podrepna kratka (5-8). Prva žbica i jednog i drugog peraja je snažna i nazubljena. Usta su terminalna i bez brkova, a ždrelni zubi su visoki, spljošteni i jednoredni. Boja tela i paraja im može značajno varirati pa se ništa uopšteno ne može reći. U vodama u Srbiji naraste do 45 cm dužine i 1,5kg težine.


Smuđ

Smuđ je najrasprostreniji u Evroazijskom delu, gde je i nastao kao vrsta, u slivu nekadašnjeg pra Dunava, u vreme oticanja Panonskog mora ka današnjem Crnom moru. Odatle se polako oširio po zapadnoj, centralnoj, i istočnoj Evropi, a zatim prešao i u Aziju, i to preko reke Ural. U Severnoj Evropi, u Skandinaviji, se proširio skoro do linije polarnog kruga. Uobičajena je riba i u Baltičkom moru i to naročito u njegovom velikom, severnom Botnijskom zalivu, gde je voda nešto više slatka. Smuđ obitava i u oslađenim delovima Crnog i Kaspijskog mora. U Srbiji živi u vodama crnomorskog sliva. Mlade jedinke smuđa se hrane larvama insekata koje žive u vodi, kao i larvama drugih vrsta riba. Odrasle jedinke se hrane drugim vrstama riba. Mlade jedinke, posle godinu dana počinju da se hrane isključivo ribama. Kako je meso smuđa veoma ukusno, on se. uzgaja se u toplovodnim ribnjacima, a cenjen je u sportskom ribolovu. Godišnje se u Evropi uzgoji više od 11 000 tona smuđa. Smuđ je riba aktivna tokom cele godine, a optimalna temperatura za njegov život je oko 27 stepeni, a smrtonosna oko 35 stepeni. Za smuđa je, pri temperaturi vode od 20 stepeni, optimalna granica koncentracije kiseonika oko 6,5 mg/l. Kod takvih i većih koncentracija kiseonika u vodi, smuđ je veoma otporan na visoke temperature vode, ali je vrlo neotporan na deficit kiseonika, tako da kod zagađenja vode, smuđ ugine među prvim ribama. Ako je, tokom zime, vodostaj normalan, smuđ je aktivan tokom celog dana, naročito pri obali.
Ima dva leđna peraja, koja se dodiruju, ili između njih postoji mali međuprostor. Na bokovima tela je 8 do 12 sivocrnih poprečnih pruga, a na leđnom i repnom peraju su tamne pege. Ostala peraja su bledožute boje bez pega. Krljušti su sitne. Zadnji ugao vilica ne doseže nivo zadnje ivice oka. Obrazi (bočni delovi glave) nose krljušt na sebi. Pri vrhu vilica nisu uočljivi jaki zubi, a u bočnoj liniji se nalazi 70 - 83 krljušti. U retkim slučajevima smuđ može da ima težinu od 2 do 8 kg.


Štuka

Evropska Štuka, je stanovnik nizijskih voda, reka, jezera, bara, kanala, mrtvica i kao takva rasprostranjena je u gotovo svim vodama Srbije i celog Balkana uopšte, kao i u većini voda evropskog, azijskog i severnoameričkog kontinenta.
Štuka predstavlja jednu od glavnih poluga života u vodi u kojoj živi, grabljivica je, i uglavnom „lovac iz senke”. Svojim hidrodinamičnim, jako izduženim oblikom, kao i bojom, skoro je potpuno „stopljena” sa okolinom u kojoj je naseljena. Ona konstantno „lebdi” u zasedi iza nekog oborenog stabla, potopljenog panja ili granja, podvodne trske ili trave, čekajući tako, ili da joj se plen približi, ili se ona polako prikrada plenu i čeka pogodan trenutak za napad. Konfiguracija tela joj omogućava jako veliku početnu brzinu (oko 10 metara u sekundi), što joj pruža izuzetno veliko i snažno repno peraje, a što je svrstava u red daleko najbržih riba kada je početna brzina napada u pitanju. Sama štuka, međutim, ne spada u red nekih velikih i brzih plivača na duge staze (procenjuje se da maksimalna brzina plivanja štuke ne prelazi 60km na čas), pa zato posle jednog neuspeha ne nastavlja, ili vrlo retko nastavlja, da juri za plenom. Njeno glavno oružje je „napad na prepad”. Štuka jede sve što je živo i što je u pokretu: od riba preko ptica, pacova, žaba i zmija pa sve pripadnika svoje vrste.